Istraživanja drevnih Egipćana

Našli smo veoma lep tekst u jednoj staroj, zaboravljenoj knjizi.
Neki izrazi su malo arhaični, knjiga je iz 1948. godine, a mi vam prenosimo u tekst originalu. Mnogo nam se dopalo, nadamo se da će i vama.

I.K. Lebedev

Osvajanje Zemlje

Popularna istorija geografskih otkrića i putovanja

U redakciji doktora geografskih nauka Prof. M. S. Bodnarskog

Izdavač: Novo Pokolenje 1948.

Razvitak geografskih znanja u staro doba i znameniti putnici prehrišćanskog doba

Egipat kao kolevka evropske civilizacije

Putovanja starih Egipćana

Do danas nauka još ne može pozitivno reći u kojoj se zemlji začela prvobitna civilizacija koja je bila začetak naše evropske kulture. Ipak, na osnovu najnovijih istraživanja, možemo pretpostaviti da su se prvi znaci kulturnog života pojavili na našoj planeti u Egiptu. U dolini reke Nila već mnogo hiljada godina pre naše ere razvijala se civilizacija koja se odatle raširila na istočne i severne obale Sredozemnog Mora i u zemlje Male Azije. U Egiptu među razvalinama starih gradova nalazimo mnogobrojna svedočanstva o tome da su stari Egipćani bili visoko kulturno razvijeni. Do našeg vremena sačuvali su se od staroegipatske kulture mnogobrojni takozvani hijeroglifski natpisi, koje su evropski naučnici dešifrirali i prema tim natpisima rekonstruisali život starih Egipćana.

Zemlja Punt
Zemlja Punt

Na osnovu tih svedočanstava možemo reći da u ono vreme kad su stanovnici Evrope bili još na vrlo niskom stupnju razvitka, Egipćani su imali izvesna astronomska i geografska znanja, imali pojam o geometriji, brojevima i merama. U papirusima koji su sačuvani do našeg vremena i na bareljefima kamenih spomenika Gornjeg Egipta nalazimo elemente naših nauka. Iz Egipta smo dobili slova čiji su oblik docnije izmenili Semićani i predali ih svih narodima koji su stanovali na obalama Sredozemnog Mora.

Naravno, ne možemo kategorički tvrditi da se civilizacija prvi put pojavila upravo u Egiptu, ali nemamo nikakve mogućnosti da pratimo njen začetak u preistorijskoj epohi koja je prethodila egipatskim jeroglifskim natpisima. Među staroegipatskim spomenicima i papirusima koji su sačuvani do našeg vremena nalazimo nekoliko priča polulegendarnog karaktera o putovanjima Egipćana u druge zemlje koji nam pokazuju geografska znanja starog Egipta.

Egipatski papirusi svedoče da su stari Egipćani išli na daleka putovanja. Tako je za vlade Faraona Asa iz pete dinastije, tj. u epohi od koje nas odvaja preko šezdeset vekova, egipatski vojskovođa Urdudu prodro u daleku zemlju Punt, odakle je doveo patuljka, jednog predstavnika od onih plemena Aka, čije su postojanje otkrili naši savremeni putnici. Drugi egipatski putnik, Kirkuf, koji se uputio u južne zemlje prodro je još dalje nego Urdudu, i otkrio “Zemlju Srećnih Ljudi”, odakle je takođe doveo patuljka koji je svojim izgledom “budio radosti ljubav u faraonovom srcu”. O tome čitamo u takozvanom Kirkuhovom natpisu, koji je 1892. otkrio Skijapareli u okolini Asuana.

Pretpostavke gde se nalazi zemlja Punt
Pretpostavke gde se nalazi zemlja Punt

Za vreme faraona jedanaeste dinastije, nešto pre dve hiljade godina do naše ere, ekspedicije su slate u zemlju Punt više puta. Tako je za vreme vladavine poslednjeg faraona te dinastije Sankhara jedna ekspedicija došla do obala Crvenog mora i Adenskog zaliva. Faraoni iz dvanaeste dinastije prodrli su uzvodno po reci Nilu, i Faraon Uzerteten III naredio je da se na obali Nila, kod Semneka, sazida tvrđava i tu je podigao kameni pogranični stub sa natpisom: “To je južna granica”.

Daleki i tajanstveni jug otkuda je tekao blagodatni Nil, koji je Egipćanima donosio život i izobilje, nije prestajao da mami Egipćane u docnijim epohama. Na hiljadu i pet stotina godina pre naše ere tutorka Tutmozisa III Hadžepsud poslala je čak iz severene luke Crvenog Mora flotu da istražuje divne zemlje Punta. O trajanju tog puta nemamo nikakv aobaveštenja, ali su do našeg vremena očuvane izrazite i žive slike te zemlje čuda koju je posetila ekspedicija. Ti crteži se nalaze na zidovima hrama carice Hadžepsud, po njenoj zapovesti.

Ta ekspedicija starih Egipćana imala je čisto trgovački karakter: cilj ekspedicije je, izgleda, bio pronalaženje mirišljavih smola i rastinja, koje su tako visoko cenili Egipćani i upotrebljavali pri balsamiranju. Učesnike te ekspedicije verovatno je veoma zaprepastila gusta tropska flora primorja koje se razlikovalo od egipatskog; sa istim takvim čuđenjem ulazizli su oni u stanoe urođenika, koji su im morali izgledati veoma neobični. Male, nalik na pletene košnice, te kuće su stajale na stubovima ispod velikih drveta; u njih se moglo ulaziti samo merdevinama do ulaza koji je imao oblik rupe.

Kuće (stanovi u tekstu) u zemlji Punt
Kuće (stanovi u tekstu) u zemlji Punt

Egipatski umetnik iz XV veka pre naše ere, kome je bio dat nalog da putovanje te ekspedicije ovekoveči na zidovima hrama Der-el-Bari, veoma tačno i podrobno je nacrtao sve sitnice i ukrase stanovnika zemlje Punt. Zanimljivo je istaći da na tim crtežima vidimo crnce u istom odelu kako nose i danas, posle 3400 godina, urođenici dalekih oblasti Afrike. Egipćani nisu mogli da učvrste svoju vlast na jugu; u Nubiji su osnovali samo carstvo Napata, ali i ono nije dugo postojalo, i Egipćani nisu uspeli da održe svoju vlast nad Nubijancima. Geografska otkrića Egipćana na severu imala su nesravnjeno veći značaj nego na jugu. Veće grobnice prvih egipatskih faraona imaju u velikoj količini predmete koji, očevidno, nisu egipatskog porekla, i oni su mogli dospeti u Egipat samo iz severnih zemalja. Tako su, na primer, “faraonovo drvo”, tj. daske grobova u kojima su se nalazile mumije, napravljene većinom od tisovog drveta; to drvo ne samo da ne raste u Egiptu nego i ne može tamo da raste zbog suve egipatske klime. Prema tome, ovo drvo je moralo biti dovoženo u Egipat iz nekih drugih zemalja, i, kako kažu podaci botaničke geografije, ta zemlja je mogla biti samo Kilikija. Ovde vidimo neposredni dokaz da je već od prvih istorijskih vremena postojala izvesna pomorska veza između Egipta i prekomorskih zemalja.

Drvo koje se nalazi izpred hrama Hatshepsut - donešeno iz zemlje Punt
Drvo koje se nalazi izpred hrama Hatshepsut – donešeno iz zemlje Punt

Međutim zakoni i običaji Egipta zabranjivali su Egipćanima da putuju morem, te su zbog toga pomorsku trgovinu Egipta vodili drugi narodni, naime Feničani.  Feničanski gradovi u toku prilično velikog perioda postojanja te zemlje vrlo rado su se pokoravali faraonovoj vrhovnoj vlasti, koja je za njih bila izvanredno povoljna, pošto je reka Nil bila otvorena feničanskim brodovima i usled toga su Feničani mogli slobodno da trampe robu sa unutrašnjim delom zemlje. Sem toga, pošto su bili u vazalnoj zavisnosti od Egipćana, Feničani su imali monopol na trgoviu između istoka i Egipta.

Što se tiče putovanja Egipćana na istok, u Siriju i Palestinu, po svoj verovatnosti su te ekspedicije često vršene. Mnogi egipatski faraoni preduzimali su pohode u Malu Aziju sa osvajačkim ciljevima; opisi tih pohoda i pobeda sačuvani su na mnogim egipatski spomenicima. Ali, sem tih vojnih ekspedicija, u Siriju i Palestinu su putovali mnogi pojedinci Egipćani. Do našeg vremena je sačuvan papirus u kome je opisano jedno takvo putovanje. Taj papirus je poznat pod imenom “Sinuhitovi doživljaji”. U njemu se priča kako se za vlade faraona Amenemheta I (oko 2000 godina pre naše ere) jedan egipatski velikaš tajno napustio Egipat i pobegao u zemlju Kedem (naziv “Kedem” kod starih semitskih naroda značio je prosto “istok”; pored ostalog, Kedemom su verovatno nazivali oblast južno od Damaska. Ta zemlja se pominje i u Bibliji.), koja se nalazila u sastavu gornjeg Tonu-a.

Sinuhitov papirus - nalazi se u Egipatskom muzeju u Berlinu
Sinuhitov papirus – nalazi se u Egipatskom muzeju u Berlinu

Opisujući svoj nevoljan put, Sinuhit slikovito govori o svojim doživljajima. Nekoliko dana je lutao po pustinji ne nailazeći ni na stanove ni na ljude. Najzad, kaže on, “spopala me je žeđ i ja sam se gušio; grlo me je peklo te sam rekao “to je ukus smrti”. Podigao sam svoje srce i skupio svoje udove kad sam čuo blejanje stada; ugledao sam nepoznate ljude; to su bili stanovnici Azije. Jedan od njih, koji j bio u Egiptu, poznao me je. Dao mi je vode, skuvao mi mleko. Otišao sam sa njim u njegovo pleme. Prema meni su se dobro ponašali”.

Dalje Sinuhit piše da ga je “jedna zemlja predavala drugoj” i tek posle godinu i po dana dospeo je do Amijenše, kneza gornjeg Retenua (tako su Egipćani obično zvali brdovitu Siriju, tj. Severnu Palestinu).  Amijenša je lepo dočekao egipatskog emigranta i rekao mu: “Biće ti dobro kod mene – čućeš egipatski jezik”. Za nas je Sinuhitovo pričanje interesantno s te strane što opisuje zemlju u kojoj se nastanio i njene običaje. “Gospodar Tonua, – kaže Sinuhit, – postavio me je na čelo svoje dece, oženio me svojom najstarijom ćerkom i dao mi da izaberem jedan deo od najboljeg kraja svoje oblasti na granici susedne zemlje”. To je odlična zemlja. Ona se zove Ajaja. Tamo ima smokava i vinove loze, više vina nego vode, meda u izobilju, mnogo maslina i svakojakog voća. Obilje ječma i pšenice, a razne stoke bezbrojno mnoštvo…”

Sinuhitova priča ne završava se u Aziji, već u Egiptu. Faraon je čuo da Sinuhit živi u Siriji i molio ga da se vrati u Egipat, obećavajući da će mu oprostiti; tom prilikom je faraon mamio svog odbeglog dvoranina time da će na dan njegove smrti prirediti svečanu sahranu. “Vrati se u Egipat, – pisao je faraon, – da vidiš dvor pri kome si bio, da poljubiš zemlju kod dvojih velikih vratnica, da zauzmeš mesto među mojim poverenicima. Pa ti si već počeo stariti. Seti se dana smrti, odlaska. Biće ti posvećena noć sa mirišljavim uljima i pokrov iz ruku boginje Tai. Za tebe će biti priređena svečana pratnja na dan pogreba, napraviće navlaku za mumiju od zlata i igrati “muu” kod vrata tvoje grobnice. Nećeš umreti u tuđini, neće te Azijati ispratiti do groba, neće te zaviti u ovčiju kožu… Sve to neće ti se desiti. Pobrini se o svom telu i dođi”.

Tutmes I
Tutmes I

Docnije, za vlade faraona Tutmesa I, oko 1500 godina do naše ere Egipćani su preduzimali pobdonosne pohode, koji su ih preko sirijskih planina doveli u dolinu Jordana, odatle na obale Eufrata i oni su vladali tim oblastima nekoliko vekova. Kada se vlast Egipćana nad tim zemljama učvrstila, oni su obratili pažnju na drugu stranu: pre svega na reku Eufrat, u kojoj voda, prema opisu koji je faraon Tutmes I dao na ploči Tombosa, “voda okrenuvši se, teče natrag penjući se uzvodno”. Tim rečima Tutmes hoće da kaže kako reka Eufrat teče na jug, u suprotnom pravcu od Nila, a pošto su Egipćani navikli da gledaju samo svoj Nil, koji teče na sever, njih je zaprepastila činjenica da Eufrat teče na jug, tj. “uzvodno” prema reci Nilu.

Kad su došli do oblasti livanskih planina Egipćane je takođe zaprepastio izgled planinskih vrhova iznad oblaka, i na jednom natpisu se sačuvala priča o tome kako je dvoranin Senofri, jedan od poverenika faraona Tutmesa III, razapeo svoj šator “iznad oblaka”. Taj isti dvoranin doneo je iz Palestine u Egipat velike livanske kedrove “po šesnaest lakata” dužine(oko četrdeset metara).

Posle pada egipatske vladavine u Maloj Aziji putovanja Egipćana ne prestaju. To dakuzuje jedan papiurus u kome je opisano putovanje u Fenikiju oko X v. pre naše ere: “Pete godine vladavine Faraona Ramzesa XII, kad je vrhovi svešten

Goleniščev papirus u Moskvi
Goleniščev papirus u Moskvi

ik Amona Gerikor već bio na vlasti u Tivaidi, neki Unamuhu, čuvar hipostila, u Karnaku, otplovio je Sirijskim Morem (Sredozemnim) po građu za lađu Amon – Ra”. Unamohu je jedno za drugim svraćao u Doru, severno od Jafe, zatim u Tir, u Biblos i, najzad, u zemlju Aljazija (nije utvrđeno gde se nalazi). Unamohu je putovao brodom čija se posada sastojala od Sirjana (Opis Unamohuovog putovanja nalazi se u Goleniščevom papirusu koji se čuva u umetničkom muzeju u Moskvi).

Nekoliko reči o pitanju “velike Nolove tajne”, tj. o izvoru te reke. Nemamo nikavih svedočanstava o tome da li su Egipćani slali ekspedicije na izvor te velike reke koja je oplodila egipatsku zemlju svojim muljem i koju su Egipćani zvali “otac Egipta”. Nesumnjivo, Egipćani su se morali interesovati otkuda teče ta blagodatna reka. Ali je to pitanje bilo velika tajna i samo su, verovatno, sverštenici znali gde izvire Nil. Prema Heraklitovim rečima, to je znao samo jedan vrhovni sveštenik iz hrama u Saisu.

Reka Nil - "otac Egipta"
Reka Nil – “otac Egipta”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

fifteen − fifteen =