Svetsko čudo – Faros
Na isturenom rtu nekadašnje ostrva Faros, koje je sa gradom kasnije povezano nasipom pod imenom Heptastadion, 279. godine pre nove ere podignut je istoimeni svetionik, jedno od sedam svetskih čuda antičkog doba. Od Farosa su ostali samo zapisi i predanja: bila je to najgrandioznija građevina tog doba, neprevaziđeni uzor za buduće graditelje i zdanja te vrste u celom svetu. Od svih svetskih čuda, jedino je svetionik Faros, pored svoje arhitektonske originalnosti, veličine i savršenstva, imao praktičnu namenu: omogućavao je bezbedno uplovljavanje brodova u veliku Aleksandrijsku luku. Bila je to i najviša građevina onog vremena, visoka 110, prema nekim izovrima čak 135 metara. Primat u pogledu visine zadržaće do izgradnje Ajfelove kule.
Gradnju svetionika Faros je započeo Ptolomej Soter sapsitelj, koji nije doživeo da vidi završeno delo. Posao je poveren arhitekti maloazijskom Grku Sostratu, a svetionik je građen prema proračunima naučnika Aleksandrijskog muzeja. Svetionik je bio posvećen bogovima spasiteljima – Ptolomeju Soteru i njegovoj ženi Berenis.
Funkcionisanje svetionika, uprkos saznanjima, delom je okruženo velom tajni.
Prema dostupnim izvorima, svetionik je sagražen od stakla (jedini materijal otporan na slanu morsku vodu), po drugima od krečnjaka, sa bogato dekorisanim mermernim i granitnim stubovima, okružen dvorištem sa kanonadama, neznatno nagnut ka unutrašnjosti, uz skladan spoj različitih geometrijskh oblika na „četiri sprata“. Najniži deo bio je kvadratne osnove, sledeći oktagonalne, a pri vrhu u obliku cilindra. U svetioniku je bilo oko 300 prostorija. Na kvadratnoj platformi izvajane su figure morskih čudovišta – zaštitnika. Na vrhu je dominirala ogromna bista visoka 7 metara. Čija? Pitanje bez pouzdanog odgovora. Pominju se bog Posejdon, zaštitnik mornara i brodova, Aleksandar Makedonski i neki od tadašnjih vladara „prevedenih“ u bogove. Do vrha su vodile spiralne stepenice sa otvorom za široku spiralnu rampu.
O osvetljavanju vrha svetionika postoje različite pretpostavke. Najčešće se pominje da je izvor svetla bila vatra drveta umočenog u smolu, a plamen je ogledalima – staklenim prizmama, upućivan put mora do 30 kilometara daljine, prema nekim izvorima čak 50 kilometara. Nepoznanice pobuđuju maštu, pa se u nekim spisima pominju i čudesna ogledala, uglačan metal ili lim, providan kamen, ili čak sočivo ili teleskop. Time su objašnjavane činjenice ili legende da su sa vrha svetionika uočavani brodovi na Sredozemlju na većoj razdaljini od one do koje je dopirala spasonosna svetlost za orijentaciju mornara tokom noćne plovidbe, koji se inače nisu mogli videti golim okom. Bilo kako bilo, ta skupina legendi i istine kazuje da je ondašlja naučna misao dosezala daleko ispred svog vremena. Svetlu sa Farosa pripisivana je i mogućnost uništavanja neprijateljskih brodova, pa je i to bila neka vrsta magične zaštite svetionika i grada.
Iako poznat i ranije, Faros se ne pojavljuje u spisima o čudima antičkog doba sve do 6. veka, ali je njegov izgled prikazan na rimskim novčićima iz tog doba. Prema raspoloživim izvorima, svetionik „živi“ u 12. veku.
Kada su Arapi pokorili Egipat, divili su se Aleksandriji i njenom bogatstvu, a u svojim putopisima i drugim pisanim izvorima pominju i svetionik. Ipak, premeštanjem prestonice u Kairo, opada značaj Aleksandrije, time i Farosa, pa je svetionik prepušten zubu vremena i propadanju. Kada je veliko staklo bilo razbijeno, zamene nije bilo. Zemljotresi i ljudi učinili su svoje. Manja oštećenja svetionika nastala su 956. godine, ali su dva jača potresa 1303. i 1323. godine nanela zdanju nenadoknadivu štetu. O tome svedoče i zapisi poznatog arapskog putopisca Ibn Batuta: prilikom obilaska Aleksandrije 1349. nije mogao da uđe u ruinirani svetionik.
Početak kraja svetionika, koji će odrediti njegovu tragičnu sudbinu, vezuje se za sredinu petnaestog veka. Tadašnji vladar Egipta mamlučki sultan Kajt Bej je oko 1480. godine iskoristio ruševine za gradnju tvrđave – odbrambenih zidina Aleksandrije. Srednjovekovna tvrđava Kajt Bej, koaja je u međuvremenu više puta restaurirana i dograđivana, nikla je na mestu nekadašnjeg Farosa, svetskog čuda i neprevaziđenog spomenika graditelja svetionika, kojima će ostati uzor do današnjih dana.
Tvrđava je dobila i ulogu starog pomorskog muzeja, koji svedoči o pohodima Rimljana, Napoleonovim i britanskim bitkama za i oko Aleksandrije, a u novije vreme muzej je obogaćen zbirkom podvodnog sveta.
Faros je zauvek ušao u legendu, a njegovo ime ostalo je da živi u romanskim jezicima (francuski, italijanski, španski) u značenju pojma – svetionik.