Asuan – u znaku ostrva i feluka

Susret sa Asuanom, gradom trgovine i turizma i univerzitetskim centrom, koji je u širokom luku prigrlio vode Nila, osvaja na prvi pogled. Asuan (drevno ime Sujene), smešten je na desnoj obali reke, gde započinje raskošan i pitomi pejzaž nakon prve katarakte (vodopada) Nila, koji se takođe primirio zahvaljujući uzvodnoj brani. U priobalju grada, između neobičnih ostrva i poluostrva, vode Nila više podsećaju na prostrano jezero, no na tok velike reke. I sve odiše nekim čudnim mirom i opuštenošću, a u večernjim satima okolina se kupa u prekrasnoj violetnoj boji.

Asuan je bio i ostao središnji grad nekadašnje Nubije, najjužnije nome faraona, iz koje su regrutovali najbolje borce za svoje vojske. Iz nje su stizale najkvalitetnije drvo, visoko cenjena slonovača, parfimisani mirisi i egzotični začini, nojevo perje, zlato. Iz ovdašnjih kamenoloma vađen je ružičasti (bledo crveni) granit, masovno korišćen u egipatskoj religijskoj arhitekturi, zagradnju hramova, vajanje kolosa i obeliska..

U Asuanu je bio značajan carinski i kontrolni punkt pustinjskih karavana i rečnog saobraćaja (ulazna kapija u crnu Afriku). Tu je podignut i prvi vojni garnizon Gornjeg Egipta.

Na ovim prostorima građeni su bunari (okna), čije su prave ravne strane, samo za vreme letnje kratkodnevnice, bile osvetljene sunčevim zracima bez senk (zbog blizine polutara). Izučavajući tu pojavu, grčki maučnik Eritosten je izračunao, sa minimalnom greškom od 86 kilometara, dužinu zemljinog meridijana i zaključio da je zemlja okrugla, opovrgavajući mnoge do tada laičke predstave o izgledu zemljine površine.

Znak raspoznavanja Asuana danas su feluke. Prelepi drveni brodići, ribarski jedrenjaci sa visokim stubovima, širokim ili savijenim belim jedrima, koji jezde mirnom lukom, podsećajući iz daljine na jato belih egzotičnih ptica. Pravoje zadovoljstvo i opuštanje ploviti felukama, u kojima ima mesta za desetak ljudi, između kamenitih stena i gromada, rtova i ostrva sa tropskim biljem, uz zvuke nubijske muzike i karakterističnu narodnu nošnju.

Uz njih, u čamcima nalik na kanue, plove mališani, nastojeći da iz žargona turista razaznaju iz koje zemlje potiču, da bi im podarili pravu pesmu. Neka vrsta zamene za ulične svirače. Turiste iz Srbije zamenili su za Italijane, prateći ih pesmom „O Sole mio“, i tak došli do koje funte.

Turizam od malih nogu.